Vlaški grad – Svetac, 12.01.2011.

Dan je počeja super. Radova san se vozeći prema Modriću, stalno pogledavajući put Velebita koji je dremucka obasjan suncem i molio se u sebi da samo tako i ostane. Prvobitna namjera mi je bila potegnuti direkt iz zaselka Modrići poći stazom na Malo Libinje, do kuća Kneževići (voda), odakle na zaravan Malog Libinja, na predio Polje (krški travnjaci).

Uspon padinama Debelog brda (kamenjarski travnjaci) na Veliki Štirovac odakle na prijevoj podno Vlaškog grada, nočenje u skloništu te sutradan nastaviti put Svetog Brda i dalje prema Dušicama.

Sva sriča da san se u zadnji čas pridomislija i krenija kombijem direkt put Malog Libinja. Stigavši do kuće Kneževiča, počeja sam se spremati sa zebnjom pogledavajući prema vršnom dilu Velebita, di se je lagano ali sigurno počela skupljat naoblaka. Bura bi tek na kratko davala znakove života, da bi što, smo se više uspinjali, jačala, a sa njom kapa nad Velebitom bivala sve gušča i gušča.

U 10 i 25 već smo bili u skloništu. Sa Libinja san krenija, ako me sičanje nevara. u 8 i 50. Počeja sam se lagano raspremat i već unaprid radujući se nočenju u skloništu. Tija nazvat ženu te je obavijestiti da san stiga, kad ono kur* – mobitel mi je osta u kombiju. Krvi ti triperske, jesan pegula, a što sad, kako se javit, što mi je činit, za po3,14zditi.

Inače prije svakog mog pohoda ženi ostavim zapisan pravac kojim ću se kretat, pa čak i vrime kad ću je nazvat. Negdi signal ne mogu dobit, pa joj i to naglasim. U slučaju, nedaj bože da se ne javljam, zna što joj je činiti. Nema druge nego put pod noge i nazad, da ne bi kojim slučajem GSS ordinira, ma nek ljudi miruju.

Nakon puno beštima, koje neću tu spominjat, počeja san stvari pakirat i spremat se lagano za povratak, dok me je pas u čudu gleda onako ispod stola misleći jadnik da je on za nešto kriv.

Ipak nedajući mi vrag mira odlučija san prije silaska skoknut do Sveca. Uzevši ono najnužnije uputija san se drito Velebitu pod kapu (koje li drskosti.. ili možda ludosti.. ma količega već znat/. Pomalo se uspinjući vidljivost je bila sve slabija i slabija, bura i nije bila tako snažna. Pogledavajući za Pinom, i non stop ga zovuči, da ne ide po ledu i snigu (bilo me je strav da se ne oklizne) Nu mene, pari da san ja sposobniji od Pina.. Aee malo morgen. Proba sam slikat tu dionicu puta međutim fotoaparat nije reagira, a i da je ne bi se ni vidilo ništa tako da niste puno propustili.

Vidljivost je iz sekunda u sekund bila sve lošija i lošija. Pogledavši iza sebe na pređeni put neugodno sam se iznenadija spoznajom da se ama baš ništa nevidi. Pogledavši GPS, i onako pritiskajući ga u rukavicama, najedan put i on je zakaza… E jeb…ga! Nema druge nego nazad. Došavši doma, gle čuda, radi sve u šesnajst. Pogledavši podatke zapisane u njemu, još ženi i dici odzvanja u ušima od beštima. Moš mislit 1574 m manje od 200 metara, manje od dva nogometna igrališta. Sesetak minuta hoda. Ma, glavno da sam ja doma i da je GSS miran.

Robert P.

[scrollGallery id=14]

Podijeli:

313total visits,2visits today