Zimski tečaj ili kako smotat duvan u rukavicama

belveder_zimski_004Dok  pomalo  kopni  zadnji  snig  sa  vrhova  naših  i  inih  planina, red je  da  se  i  ja  osvrnen  na  ovozimski tečaj  za  vodiče  B standarda, oli  ti   obuke  za  vođenje  u  zimskim  uvjetima, koji  se je  ove  godine  održa  na Platku. Kako  to obično  biva  ni  ovaj  tečaj  nije  bija  zimski, a  niti  onaj, litnji  od  prije  neku  godinu na  Tuku   nije  bija  litnji, jer  nas  je  tamo  snig  doslovno  zatrpa.

Kakove  san  ja sriće, ma  ništa  nije  kako  bi  tribalo  bit, sve  ti  je  nekako  naopako, kada  sniga  triba  nema  ga, kad  mu  nije  vrime  eto ti ga… Ma  svejedno, obavili   smo  mi  posa  gubeći  puno  energije  tražeći  zaostale  i  donekle  očuvane  krpice  sniga, koje  su  nan  glumile  ledenjake, i snIjegom  prekrivene  vrhove okovene  ledom, itali  smo  se  naglavačke  po ono  malo  zaleđena  sniga, ustavljali   se  cepinin, muku  mučili  sa  rukavicama, koje  su  nan  stalno  morale  bit  na  rukama bez  obzira što  radili, jer   bože  dragi  gori  su  ekstremne  temperature, pa  kakoš   bez rukavica    išta  radit.. Sva  srića, eto   pa  nisu  išli  za  namin  dok  smo  išli  pišat, tražeć  po  gačan  ono  malo  potribe. Ma  di  bi  ga  moga  nać  i  izvadit  u  rukavican… Ee,a  one  puste  sprave  i  spravice, kojima eto  ni  imena  nisan  zapantija, a  kamoli  što  drugo, razno  razni sistemi, čvorovi, pentranje  po  konopin, oli  ti ga  prusiciranje, izrada  sidrišta, vezivanje i uvezivanje, prva  pomoć, SVE  U  RUKAVICAMI!

A što  misliš kako  je  tek  bilo  smotat  duvan, to  san  prova  pa  san  posla  sve  u  PM  skinija  rukavice  i  smota  duvan, baš  me  briga  neka  polede  ruke. I  tako  smo  ti  se  mi  igrali   ko  fol   u zimskim  uvjetima, razno  raznih  igrica  skupa  sa  dragin  prijateljima  iz  Sarajeva  koji su  skupa  s  nami prisustvovali tečaju  B-standarda.

Evo  koristin  ovu  priliku te  ih  pozdravljam, pogotovo Sanju kojoj želim  uspješno  osvajanje nekog  tamo  vrha  daleko  u  Peruu, koji  se  nalazi  na  priko  šest  iljad metara, ma  kako  li  se  ono  zove  nemogu  se  sitit, čini  mi  se  da  je Huascaran (6768 m). SRITNO SANJA!

Disan  sta, eee…vodili  smo grupu  posrid  ledenjaka, prilazili  ledenjačke  pukotine, padali  u  njih, pa  se  izvlačili.. Po  ko  zna  koji  put uvježbavali Sv.Bernarda, pod budnin  okon  a  koga  drugog  nego  Frfe i Gabre, Ma  kako  li  in  više  ne  dopizdi  uvik   isto  pokazivat, uvik  o  iston  divanit i  nas  smrtnike s  otime  gnjavit. Eeee  sveti  moj  gelenderu, ma  da  ti  je vidit  koju  volju  ti  ljudi  imaju, a  mi  ka  i  tukci.Triba, triba, triba  nas  gnjavit  i  matretirat  još  i  više… A  što  ti  misliš  nedaj  bože  da  mi  eto  primjera  radi baš  ti  upadneš  u  ledenjačku  pukotinu, ko  bi  te  izvadija  ako  ne  ja,,, e,,,a  ko bi  ti  da  prvu  pomoć, zbrinija  te  pozva  pomoć… Viš, nije  to  bez  veze, heheheheee.. sad  kad  smo  kod  prve  pomoći, znaš  li  da  san  ti  ja  bija  na  jednoj  od  vježbi  unesrečeni, moš  mislit, uživa  san  dok  me je  ekipa  nosala  na  improviziranin  nosilima, e  a  koda  su  oni  znali  da  ja  iman  desetak  kila  više  od  sto, hahahahahaa…jbt  eto  malo  za  promjenu  da  se  mene  nosi.

Prava  ekipa, instruktori  ka  i  uvik  na  visini  zadatka. Dosta  se  je  učilo, vježbalo, uvježbavalo, pa  opeta  sve to  skupa  ponavljalo.. našlo se  je  vrimena  i za  druženje uz  smjeh, pismu i  dobru  kapljicu  crnoga  vina,  Velebitskog  i  Kasačkog  piva, uz  pravu  Bosansku kavu, kolače, nutelu  i  čokoladu.

Pozdrav  ekipi  ma  gdje  bila.

Robert P.

Podijeli:

189total visits,3visits today