Ni ovaj se puta nije puno primišljalo, krenuti ili ne, jedino o čemu se dvojilo je, uzeti kabanicu ili ne… Krenulo se oko jutarnje sedme urice našim volkswagen kombijem i to pravac za zadarski Interspar?!
A ne, ne, varate se ako ste pomislili da je rič o shopingu, pa ne mislite valjda da smo išli spašavati BDP kad ionako u već spomenutom dućanu nema ni B, ni D, a bome ni P od domaćih proizvoda, onda nema druge nego da tu temu ipak prepustitmo našem vridnom Liniću, a mi smo dovezli tamo da bi se okupili, sastali, dočekali ostatak planinarske ekipice iz Zadra i okolice, koji su s istim entuzijazmom kao i mi odredili ovaj vikend provesti, a di drugo nego „u Velebitu“ kako bi rado pripomogli dragim prijateljima planinarima u obnovi skloništa na Vlaškom gradu.
Kombi se popunio, a i priko nekoliko osobnih autića s kojima smo u koloni kao konvoj dovezli sve do negdi iznad Modrića, di smo parkirali i rasteretili kombi, a opteretili sebe i krenuli dalje bazati svojim nogamin i gojzericama po šu-u-ma-a-ma i go-o-ra-a-ma uz brig. Trapalo se, bazalo, posrćalo, puhalo, stenjalo, grijalo, ladilo, umaralo, odmaralo, žednilo, gladnilo i tako u krug sve dok nismo dobazali i do samog odredišta… Umorni, ali ipak sritni i zadovoljni, nedugo nakon kratkog odmora i sklapanja šatora, nastavljamo dalje i bacamo se na radnu akciju. Zadatak nam je da s obližnjeg „debelog brda“ u nekoliko navrata donosimo kamenje koje bi naknadno služilo u izgradnji starog-novog skloništa… Sada znam da je naziv „debelog brda“ opravdan, a poneki su se sitili i one Bebekove pisme; „što je meni ovo trebalo, vodu pijem vino prolijevam (prinašam)“… livo – desno – livo – desno … i tako i ne baš mali broj kilometara, a bome i kila priko naših grbača.
Maglovita večer se sve više mračila, ali je zato nama umornima i gladnima svićalo, jer se „na špakeru vruća ćućka krčka“, a i po mraku ne moreš više i da oćeš bazati, a troke još i prinašati babulje po Velebitu … hehe he …
Nakon lipe i poidene ćućke bilo je tu još i kremenadli i gljiva sunčanica i lipog domaćeg čaja, tj. uvarka, i gubljenje i pronalaženje stvari, i lipog druženja i priče uz logorsku vatricu, i pisme, i plesa, i borbe najmiroljubivog pasa, i bolovanje drugog, i „ljubljenja zemlje“ i „Amande Lear“, i „Edith Piaf“, i viceva, i smija, i „konobo moja“ po enti put, i spavanja i bdijenja, i „žestokih rasprava“ do dugo, dugo u noć, pa i jutru kada je i kišica počela padati, nakon čega je i uslijedilo pospremanje i povratak kućama …
Ma’ bilo je tu svega, a najviše dobre volje i force da se pomogne, a o svim ljpotama krajolika neću ni spomena, jer je u opisu svaka rič suvišna i zapravo nekorektna u usporedbi s onim doživljenim uživo!
Hvala svima koji su se odazvali ovoj hvale vridnoj akciji, ali i na lipom i ugodnom druženju!
Do nekog ponovnog susreta ili akcije, najlipši pozdravi!
J.
[scrollGallery id=94]
[scrollGallery id=93]