Dok je većina ekipe nadirala prema petici priko šestice, logistika se je obavivši lavovski dio posla privatila ledenoga Pana nakon što smo se pribacili auton upo puta između šestice i petice. Veliki se je strav uvatija od vožnje domaće nan meštrovice koja je jurcala bilin putovin ka Šumaher. U jednon trenutku ni njoj nije bilo jasno jel na pravon putu , koji bi nas triba dovest u Lanđin, kamoli namin, a pogotovo jadnin bidnin škraperima koji su bauljali po marčanskon suncu gubeći svoje kućne ljubimce, a na momente i ono malo pameti što in je ostalo.
Bidni moji škraperi, prolilo se je i krvi, onako , malo, kap na kap, tek toliko da oni iza znaju da je to pravi put ka cilju ili startu. Vrag će ga više znat, kad ko „lude mare“ trkaju livo, desno, nadiru i odozgora i odozdola. Meni koji ih gledan nije jasno, odakle iđu i di tribaju doć.
Ee a jesan li po ko zna koliko puta poziva i nudija vas pivon, gemišton, a bogami i ledenon vodon iz gusterne!?
Aaee, koda ih sami vrazi gone, ma nebi to bar malo molalo, stalo popričalo, okripilo se, oš, oš… Reka san van, sitit će te se vi ledene pive negdi upo škrapinga, ma je neće bit.
Ma bilo je i onih koji su ostali pri zdravoj pameti te napravili malu pauzu sklonili se od sunca, zapalili duvan, ovlažili ispucane usne i navlažili žedna grla.
A oni moji, eee posebna je to priča, sve bi ih tribalo molit i kunit da popiju pivu aee moš mislit..
Ostalo znate, ko zna možda je i do vas dopira miris mesa, tikvica i gljiva sa gradela….
Vidimo se dogodine, sritni i veseli vi namin bili.
[nggallery id=100]
Robert P.