˝ Dugo nije pala kiša ˝.. svira sa radija dok kontan što napisat o našem ovogodišnjem pohodu na Zarin, a kiša ne da pada, nego liva ko iz kabla. Eto fala Bogu pa nas je ovaj naš izlet pustila da budemo u miru. Ovoga puta bili smo oslabljeni za desetak članova našega društva pretežno dice koje je čapala neka viroza, tako da su ostali uz matere koje su in skidale temperaturu kojekakvom llikarijom i kuvale kamomilu nebi li ih molalao..
Ispraćeni jakom burom krenuli smo put Brinja u zagrljaj Velebitu koji je pod svojom čuvenom kapom oblaka izgleda veličanstveno. Eee, neće ići ovoga puta, nije nan dalo uz goru. Prošavši most morali smo krenut starom cestom, u par navrata zaljuljalo nam je autobus i bacakalo nas vamo tamo po cesti. Njemac je to, vojni autobus, stabilan, nemajte strava, tješija je i sebe i nas vozač dok smo se mic po mic izvlačili iz opasne zone. Dosljedni sebi u Brinje smo stigli sa jedno uru zakašnjenja. Nije nan se žurilo popili smo kavicu i maksuziju sa našin dragim nam domaćinima te se uputili put Zarina, brdašca od kojih osamstotinjak metara..
A što je to za Biograjsku mladost. Priletilo se je brate u čas. Na vrhu smo zatekli posljednje koji su krenuli prije nas dobrih uru ipo. Ubrzo smo ostali sami na vrhu. Nakon kratka zadržavanja, taman toliko da se prizalogaji i poslika sjurili smo se niz brdo, željni zabave, planinarske veselice, druženja i koje čega, a valjalo je izist i dikoji pijat fažola . Za gospu blaženu, a doli, doli pustoš.. Osim promrzlih domaćina, svirača i ekipice iz Vrapča nigdi nikog, nemogu virovat da ih je Škamnica toliko izmorila da nemogu još bar dvi tri ure plesat i družit se.. Aa štoš ko nan je kriv što smo mladi.
Nismo se dali smesti, razbacali smo skupa sa ekipom iz Vrapča, do kojeg uzgred rečeno i nije problem doć. Samo malo skreneš. 🙂
Ostatak priče ćemo zadržat za sebe, veselo, veselo, dobra ona Brinjska maksuzija.. Aa štoš kakvi smo takvi smo, ekipa smo, naši smo.
Ko ono ima tabletu za glavu..
Robert P.
[scrollGallery id=81]