Vajkad se govorilo “Kamen ima dušu”, od kamena kažu sve krene. I sve njemu se vraća. Trajat će kamen kroz vjekove i kad sve se stiša, on bit će tu. Postojan, usamljen i sam pod kapon nebeskom, poput duše onih koji više nisu snamin.
Nestajali su ljudi, ko brodi potonuli u vrimenu. Samo on pamti, samo on zna ono što smo bili. Na kamenu rođeni, pod kamenom usnuli. Kamen, more, opet kamen i more, miriše smilje i kadulja.
Zelenilo, more zelenila i plavetnila, more kamena i oblaka. Zastajem i po ko zna koji put se pitam. Je li vridilo???
Vridilo je, ništa nije nestalo, nit se u vrimenu izgubilo. Ne zaboravimo, rođene na kamenu, uzdahe njihove, boli i patnju. Tu su, među nama su.
Sa pismama svojim, smiju se, vesele se i plaču, ljubuju i tuguju.
Nikad neće u zaborav pasti. Kamen je tu.
ON PAMTI KAD ČOVIK ZABORAVI!
Robert P.
[scrollGallery id=83]